Хуманитарац и новинар Јевгениј Александрович Примаков (39), не само именом и ликом, веома подсећа на бившег руског премијера и државника Јевгенија Максимовича Примакова, који је преминуо прошлог месеца.
Са деде на унука прешла је и страст према Блиском истоку, љубав и жеља да помаже људима у невољи. Управо је стари Примаков био главни саветодавац Јевгенију да покрене пројекат Руске хуманитарне мисије (РХМ). Ове недеље, после Палестине и Таџикистана, Примаков је отворио представништво РХМ и у Србији.
Од деде је наследио још нешто: кутије са његовом богатом архивом. У једној од њих пронашао је фасциклу, на којој је Примаков руком написао „Косово, југокриза, Босна, стенограми разговора, Милошевићево писмо, заокрет авиона, Хашки трибунал”.
– У фасцикли је било много докумената, укључујући и стенограм његовог телефонског разговора са потпредседником САД Ал Гором, из авиона који је летео над Атлантиком. То је било 23. марта 1999. године, тачно у 21 час по московском времену, управо у тренутку када је донета одлука да се бомбардује Југославија. Чим је то сазнао и спустио слушалицу, деда је наредио пилоту да прекине лет према Америци и окрене авион назад ка Москви. Тај маневар над Атлантиком описују као централни догађај у руској политици, али је њему претходило много тога и није се случајно десио. Кључни „атлантски” заокрет Русије догодио се пуне три године раније, 9. јануара 1996, када је Јевгениј Примаков заменио Андреја Козирјева на месту шефа дипломатије и зауставио руску капитулантстку спољну политику. Могуће је да су на Западу тај заокрет уочили тек у марту 1999. године – истиче руски хуманитарац Јевгениј Примаков.
Делегацију Руске хуманитарне мисије, у којој су поред Примакова били и потпредседник Алексеј Полковњиков и руски новинар и директор београдског Медија центра „Руски експрес” Јевгениј Баранов, у понедељак је примио петријарх српски Иринеј. Пожелео им је благослов у раду и упутио још једном захвалност руском народу за подршку у тешким тренуцима. Како истиче Примаков, ова хуманитарна мисија јесте последњи пројекат који је његов деда благословио и надзирао до последњег дана живота. Са благословом два патријарха, српске цркве и руске политике, РХМ жели да помогне угроженом народу на југу Србије и на Косову и Метохији…
Примаков млађи је по образовању историчар, по професији новинар, а по зову срца хуманитарни радник. Да се посвети помоћи људима подстакли су га ратни ужаси којих се нагледао док је скоро деценију радио у блискоисточним бироима водећих руских телевизија. Своје чувено порекло прикривао је радећи под псеудонимом Јевгениј Сандро. Дедину помоћ никада није тражио. Није ни амбасадор, ни тајкун. Напротив, каријеру је почео је као монтажер на телевизији НТВ, иако је његов деда тада био министар иностраних послова, а затим и премијер највеће државе света.
Као млад новинар, једно време провео је радећи и на радију „Ехо Москве”, који се сматра медијем најкритичнијим према руском председнику Путину, али Јевгениј каже да данас не може да их слуша.
– Не због тога што критикују Путина, већ зато што су се претворили у фабрику мржње. По њима, човек мора непрестано да се каје зато што живи у Русији – објашњава шеф РХМ.
После московског радија, Примаков прелази на телевизију ТВС, одакле га први пут шаљу на Блиски исток за извештача.
– Боравио сам доста у Ираку, то је изгледа породични утицај – каже и подсећа на чињеницу да је његов деда био један од највећих светских експерата за Блиски исток.
– Само су двојица таквих била. Сада је остао само један, Хенри Кисинџер – каже Примаков.
И његов деда је каријеру такође почињао као дописник са Блиског истока. Стари Примаков је имао дугогодишње личне односе са Садамом Хусеином и његовим шефом дипломатије Тариком Азизом, другим човеком Ирака. Путовао је у Ирак и пре и после рата, користећи старе везе. Убедио је Садама 1991, тада формално у својству члана Горбачовљевог председничког савета, да повуче снаге из Кувајта, али су се удари ипак десили.
Уочи америчког напада 2003, Примаков старији је такође путовао код Садама да му пренесе Путинову поруку да мора да пристане на одређене услове, којима избија нападачима аргументацију из руку. Путин је од ирачког лидера тражио да одобри међународне инспекције војних објеката, укључујући и председничке палате. Путин је, додаје Примаков, предлагао Садаму да размотри могућност повлачења са места шефа државе и преласка на место, рецимо, команданта оружаних снага.
– То је можда могло да спасе и њега и Ирак, али је Садам већ тада живео у неком паралелном свету. Веровао је у своје генерале, али већина њих га је издала неколико месеци касније. Садам није хтео понуду ни да саслуша до краја – открива наш саговорник.
Примакова млађег професионални пут је даље одвео на велику телевизију НТВ, где је после 2005. две године био шеф блискоисточног бироа, са седиштем у Јерусалиму. Од 2007. прелази на централну државну телевизију Први канал, а од 2008. шеф је дописништва у Израелу, одакле је такође покривао цео регион.
– Проблем су нам правили преласци границе, односно израелска виза у пасошу. Тако смо морали увек да носимо два пасоша, које смо у шали називали халал и кошер, један за арапске земље, други за Израел. Најважније је било не помешати их. Имао сам понекад неразумевање са Израелом, јер је презиме Примаков носило етикету антиционисте. Тај је утисак можда постојао, јер је деда у животу много радио са Арапима – препричава блискоисточне анегдоте Примаков.
Јевгениј Примаков 2011. прелази у Комесаријат за избеглице УН, радећи у Турској и Јордану, где је стекао неопходно искуство за свој план да са неколицином пријатеља оснује Руску хуманитарну мисију.
– У Комесаријату сам пре свега научио како не треба радити. Изучио сам и механизме како раде бројне западне агенције и невладине организације. Било нам је криво што Русија нема ништа слично, иако је то било веома потребно. Први пут сам се озбиљно суочио са хуманитарним проблемом 2007, за време блокаде Газе. Као новинари, успели смо да се договоримо са Хамасом и Фатахом да пребацимо до израелског граничног прелаза Ерез, и тако спасемо велики број Рускиња и Украјинки које су биле удате за Палестинце и живеле тамо још од времена СССР. Једноставно, да нисмо ми то урадили, нико не би. Оне би остале блокиране у ратној зони – присећа се Примаков.
Тада је први пут помислио да треба професионално да се бави овим послом и 2010. регистровао је РХМ. Организација је озбиљно почела да ради од марта ове године. Прикупили су неопходна средства, пронашли просторије, врхунске стручњаке, успоставили контакте са руским министарствима иностраних послова и за ванредне ситуације. Данас РХМ има 17 запослених, укључујући професионалне спасиоце, аеромобилне групе. То су људи који су прошли „пакао” по целом свету, од земљотреса на Хаитију, преко цунамија у Азији и еболе у Африци…
– Србија је, по мом мишљењу, за Русију најважније место у Европи. Ко нам је остао данас од правих пријатеља? Само Србија. Ми видимо да је Србија сада на раскрсници, али не желимо да утичемо да се она окрене на ову или ону страну. Србија за нас није нека далека сестра коју помињемо само кад наздрављамо за столом. Руски и српски народ морају конкретно да осете нашу блискост. Зато смо ми овде да урадимо нешто за Србију – објашњава Примаков и додаје да ће питање избеглих и прогнаних лица за РХМ бити приоритетно.
Истиче да ће им у фокусу највише бити Косово, одакле Србе истискују већ деценијама, а пре свега енклаве које живе у изолацији, као и југ Србије.
– Нисмо ми против Албанаца, али знамо коме је помоћ више потребна и, признајемо, знамо ко нам је дражи – не крије шеф РХМ.
Угроженим српским срединама испоручиће пре свега генераторе и дизел гориво, обезбедиће теренске медицинске екипе које ће превозити оболеле и указивати неопходну помоћ на лицу места. За почетак ће покренути неколико пилот пројеката. Рачунају на подршку Српске православне цркве, а сусрет са патријархом је то и потврдио.
– Неопходна средства ћемо обезбедити преко механизама корпоративне друштвене одговорности, што подразумева да све руске фирме које послују у Србији, као што су „Газпром” или Руске железнице, део својих средстава усмере за помоћ људима – наводи Примаков и истиче да се неће ослањати на државни буџет Русије.
Пројекат Руске хуманитарне мисије један је од последњих који је благословио стари Јевгениј Примаков, „патријарх руске политике”, како га је својевремено назвао Би-Би-Си. Примаков је, каже његов унук, добро разумео значење „меке моћи”, а поготово за државу попут Русије.
– Деда је управо то препознао у РХМ. Саветовао сам се доста са њим, он је препоручио регионе у којима треба стартовати. Рекао је: „Веома је важно радити на Балкану, веома је важно радити у Србији”. Посебно у Србији. Деда је радио до последњег дана живота и не кријем да је његов утицај на формирање РХМ био огроман – каже Јевгениј Примаков млађи.