Руси помажу Србији у медицини и образовању

Хуманитарац и новинар Јевгениј Александрович Примаков (39), не само именом и ликом, веома подсећа на бившег руског премијера и државника Јевгенија Максимовича Примакова, који је преминуо прошлог месеца.

Са деде на унука прешла је и страст према Блиском истоку, љубав и жеља да помаже људима у невољи. Управо је стари Примаков био главни саветодавац Јевгенију да покрене пројекат Руске хуманитарне мисије (РХМ). Ове недеље, после Палестине и Таџикистана, Примаков је отворио представништво РХМ и у Србији.

Од деде је наследио још нешто: кутије са његовом богатом архивом. У једној од њих пронашао је фасциклу, на којој је Примаков руком написао „Косово, југокриза, Босна, стенограми разговора, Милошевићево писмо, заокрет авиона, Хашки трибунал”.

– У фа­сци­кли је би­ло мно­го до­ку­ме­на­та, укљу­чу­ју­ћи и сте­но­грам ње­го­вог те­ле­фон­ског раз­го­во­ра са пот­пред­сед­ни­ком САД Ал Го­ром, из ави­о­на ко­ји је ле­тео над Атлан­ти­ком. То је би­ло 23. мар­та 1999. го­ди­не, тач­но у 21 час по мо­сков­ском вре­ме­ну, упра­во у тре­нут­ку ка­да је до­не­та од­лу­ка да се бом­бар­ду­је Ју­го­сла­ви­ја. Чим је то са­знао и спу­стио слу­ша­ли­цу, де­да је на­ре­дио пи­ло­ту да пре­ки­не лет пре­ма Аме­ри­ци и окре­не ави­он на­зад ка Мо­скви. Тај ма­не­вар над Атлан­ти­ком опи­су­ју као цен­трал­ни до­га­ђај у ру­ској по­ли­ти­ци, али је ње­му прет­хо­ди­ло мно­го то­га и ни­је се слу­чај­но де­сио. Кључ­ни „атлант­ски” за­о­крет Ру­си­је до­го­дио се пу­не три го­ди­не ра­ни­је, 9. ја­ну­а­ра 1996, ка­да је Јев­ге­ниј При­ма­ков за­ме­нио Ан­дре­ја Ко­зир­је­ва на ме­сту ше­фа ди­пло­ма­ти­је и за­у­ста­вио ру­ску ка­пи­ту­лантстку спољ­ну по­ли­ти­ку. Мо­гу­ће је да су на За­па­ду тај за­о­крет уочи­ли тек у мар­ту 1999. го­ди­не – ис­ти­че ру­ски ху­ма­ни­та­рац Јев­ге­ниј При­ма­ков.

Де­ле­га­ци­ју Ру­ске ху­ма­ни­тар­не ми­си­је, у ко­јој су по­ред При­ма­ко­ва би­ли и пот­пред­сед­ник Алек­сеј Пол­ков­њи­ков и ру­ски но­ви­нар и ди­рек­тор бе­о­град­ског Ме­ди­ја цен­тра „Ру­ски екс­прес” Јев­ге­ниј Ба­ра­нов, у по­не­де­љак је при­мио пе­три­јарх срп­ски Ири­неј. По­же­лео им је бла­го­слов у ра­ду и упу­тио још јед­ном за­хвал­ност ру­ском на­ро­ду за по­др­шку у те­шким тре­ну­ци­ма. Ка­ко ис­ти­че При­ма­ков, ова ху­ма­ни­тар­на ми­си­ја је­сте по­след­њи про­је­кат ко­ји је ње­гов де­да бла­го­сло­вио и над­зи­рао до по­след­њег да­на жи­во­та. Са бла­го­сло­вом два па­три­јар­ха, срп­ске цр­кве и ру­ске по­ли­ти­ке, РХМ же­ли да по­мог­не угро­же­ном на­ро­ду на ју­гу Ср­би­је и на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји…

При­ма­ков мла­ђи је по обра­зо­ва­њу исто­ри­чар, по про­фе­си­ји но­ви­нар, а по зо­ву ср­ца ху­ма­ни­тар­ни рад­ник. Да се по­све­ти по­мо­ћи љу­ди­ма под­ста­кли су га рат­ни ужа­си ко­јих се на­гле­дао док је ско­ро де­це­ни­ју ра­дио у бли­ско­и­сточ­ним би­ро­и­ма во­де­ћих ру­ских те­ле­ви­зи­ја. Сво­је чу­ве­но по­ре­кло при­кри­вао је ра­де­ћи под псе­у­до­ни­мом Јев­ге­ниј Сан­дро. Де­ди­ну по­моћ ни­ка­да ни­је тра­жио. Ни­је ни ам­ба­са­дор, ни тај­кун. На­про­тив, ка­ри­је­ру је по­чео је као мон­та­жер на те­ле­ви­зи­ји НТВ, иако је ње­гов де­да та­да био ми­ни­стар ино­стра­них по­сло­ва, а за­тим и пре­ми­јер нај­ве­ће др­жа­ве све­та.

Као млад но­ви­нар, јед­но вре­ме про­вео је ра­де­ћи и на ра­ди­ју „Ехо Мо­скве”, ко­ји се сма­тра ме­ди­јем нај­кри­тич­ни­јим пре­ма ру­ском пред­сед­ни­ку Пу­ти­ну, али Јев­ге­ниј ка­же да да­нас не мо­же да их слу­ша.

– Не због то­га што кри­ти­ку­ју Пу­ти­на, већ за­то што су се пре­тво­ри­ли у фа­бри­ку мр­жње. По њи­ма, чо­век мо­ра не­пре­ста­но да се ка­је за­то што жи­ви у Ру­си­ји – об­ја­шња­ва шеф РХМ.

По­сле мо­сков­ског ра­ди­ја, При­ма­ков пре­ла­зи на те­ле­ви­зи­ју ТВС, ода­кле га пр­ви пут ша­љу на Бли­ски ис­ток за из­ве­шта­ча.

– Бо­ра­вио сам до­ста у Ира­ку, то је из­гле­да по­ро­дич­ни ути­цај – ка­же и под­се­ћа на чи­ње­ни­цу да је ње­гов де­да био је­дан од нај­ве­ћих свет­ских екс­пе­ра­та за Бли­ски ис­ток.

– Са­мо су дво­ји­ца та­квих би­ла. Са­да је остао са­мо је­дан, Хен­ри Ки­син­џер – ка­же При­ма­ков.

И ње­гов де­да је ка­ри­је­ру та­ко­ђе по­чи­њао као до­пи­сник са Бли­ског ис­то­ка. Ста­ри При­ма­ков је имао ду­го­го­ди­шње лич­не од­но­се са Са­да­мом Ху­се­и­ном и ње­го­вим ше­фом ди­пло­ма­ти­је Та­ри­ком Ази­зом, дру­гим чо­ве­ком Ира­ка. Пу­то­вао је у Ирак и пре и по­сле ра­та, ко­ри­сте­ћи ста­ре ве­зе. Убе­дио је Са­да­ма 1991, та­да фор­мал­но у свој­ству чла­на Гор­ба­чо­вље­вог пред­сед­нич­ког са­ве­та, да по­ву­че сна­ге из Ку­вај­та, али су се уда­ри ипак де­си­ли.

Уочи аме­рич­ког на­па­да 2003, При­ма­ков ста­ри­ји је та­ко­ђе пу­то­вао код Са­да­ма да му пре­не­се Пу­ти­но­ву по­ру­ку да мо­ра да при­ста­не на од­ре­ђе­не усло­ве, ко­ји­ма из­би­ја на­па­да­чи­ма ар­гу­мен­та­ци­ју из ру­ку. Пу­тин је од ирач­ког ли­де­ра тра­жио да одо­бри ме­ђу­на­род­не ин­спек­ци­је вој­них обје­ка­та, укљу­чу­ју­ћи и пред­сед­нич­ке па­ла­те. Пу­тин је, до­да­је При­ма­ков, пред­ла­гао Са­да­му да раз­мо­три мо­гућ­ност по­вла­че­ња са ме­ста ше­фа др­жа­ве и пре­ла­ска на ме­сто, ре­ци­мо, ко­ман­дан­та ору­жа­них сна­га.

– То је мо­жда мо­гло да спа­се и ње­га и Ирак, али је Са­дам већ та­да жи­вео у не­ком па­ра­лел­ном све­ту. Ве­ро­вао је у сво­је ге­не­ра­ле, али ве­ћи­на њих га је из­да­ла не­ко­ли­ко ме­се­ци ка­сни­је. Са­дам ни­је хтео по­ну­ду ни да са­слу­ша до кра­ја – от­кри­ва наш са­го­вор­ник.

При­ма­ко­ва мла­ђег про­фе­си­о­нал­ни пут је да­ље од­вео на ве­ли­ку те­ле­ви­зи­ју НТВ, где је по­сле 2005. две го­ди­не био шеф бли­ско­и­сточ­ног би­роа, са се­ди­штем у Је­ру­са­ли­му. Од 2007. пре­ла­зи на цен­трал­ну др­жав­ну те­ле­ви­зи­ју Пр­ви ка­нал, а од 2008. шеф је до­пи­сни­штва у Изра­е­лу, ода­кле је та­ко­ђе по­кри­вао цео ре­ги­он.

– Про­блем су нам пра­ви­ли пре­ла­сци гра­ни­це, од­но­сно изра­ел­ска ви­за у па­со­шу. Та­ко смо мо­ра­ли увек да но­си­мо два па­со­ша, ко­је смо у ша­ли на­зи­ва­ли ха­лал и ко­шер, је­дан за арап­ске зе­мље, дру­ги за Изра­ел. Нај­ва­жни­је је би­ло не по­ме­ша­ти их. Имао сам по­не­кад не­ра­зу­ме­ва­ње са Изра­е­лом, јер је пре­зи­ме При­ма­ков но­си­ло ети­ке­ту ан­ти­ци­о­ни­сте. Тај је ути­сак мо­жда по­сто­јао, јер је де­да у жи­во­ту мно­го ра­дио са Ара­пи­ма – пре­при­ча­ва бли­ско­и­сточ­не анег­до­те При­ма­ков.

Јев­ге­ниј При­ма­ков 2011. пре­ла­зи у Ко­ме­са­ри­јат за из­бе­гли­це УН, ра­де­ћи у Тур­ској и Јор­да­ну, где је сте­као нео­п­ход­но ис­ку­ство за свој план да са не­ко­ли­ци­ном при­ја­те­ља осну­је Ру­ску ху­ма­ни­тар­ну ми­си­ју.

– У Ко­ме­са­ри­ја­ту сам пре све­га на­у­чио ка­ко не тре­ба ра­ди­ти. Из­у­чио сам и ме­ха­ни­зме ка­ко ра­де број­не за­пад­не аген­ци­је и не­вла­ди­не ор­га­ни­за­ци­је. Би­ло нам је кри­во што Ру­си­ја не­ма ни­шта слич­но, иако је то би­ло ве­о­ма по­треб­но. Пр­ви пут сам се озбиљ­но су­о­чио са ху­ма­ни­тар­ним про­бле­мом 2007, за вре­ме бло­ка­де Га­зе. Као но­ви­на­ри, ус­пе­ли смо да се до­го­во­ри­мо са Ха­ма­сом и Фа­та­хом да пре­ба­ци­мо до изра­ел­ског гра­нич­ног пре­ла­за Ерез, и та­ко спа­се­мо ве­ли­ки број Ру­ски­ња и Укра­јин­ки ко­је су би­ле уда­те за Па­ле­стин­це и жи­ве­ле та­мо још од вре­ме­на СССР. Јед­но­став­но, да ни­смо ми то ура­ди­ли, ни­ко не би. Оне би оста­ле бло­ки­ра­не у рат­ној зо­ни – при­се­ћа се При­ма­ков.

Та­да је пр­ви пут по­ми­слио да тре­ба про­фе­си­о­нал­но да се ба­ви овим по­слом и 2010. ре­ги­стро­вао је РХМ. Ор­га­ни­за­ци­ја је озбиљ­но по­че­ла да ра­ди од мар­та ове го­ди­не. При­ку­пи­ли су нео­п­ход­на сред­ства, про­на­шли про­сто­ри­је, вр­хун­ске струч­ња­ке, ус­по­ста­ви­ли кон­так­те са ру­ским ми­ни­стар­стви­ма ино­стра­них по­сло­ва и за ван­ред­не си­ту­а­ци­је. Да­нас РХМ има 17 за­по­сле­них, укљу­чу­ју­ћи про­фе­си­о­нал­не спа­си­о­це, аеро­мо­бил­не гру­пе. То су љу­ди ко­ји су про­шли „па­као” по це­лом све­ту, од зе­мљо­тре­са на Ха­и­ти­ју, пре­ко цу­на­ми­ја у Ази­ји и ебо­ле у Афри­ци…

– Ср­би­ја је, по мом ми­шље­њу, за Ру­си­ју нај­ва­жни­је ме­сто у Евро­пи. Ко нам је остао да­нас од пра­вих при­ја­те­ља? Са­мо Ср­би­ја. Ми ви­ди­мо да је Ср­би­ја са­да на рас­кр­сни­ци, али не же­ли­мо да ути­че­мо да се она окре­не на ову или ону стра­ну. Ср­би­ја за нас ни­је не­ка да­ле­ка се­стра ко­ју по­ми­ње­мо са­мо кад на­здра­вља­мо за сто­лом. Ру­ски и срп­ски на­род мо­ра­ју кон­крет­но да осе­те на­шу бли­скост. За­то смо ми ов­де да ура­ди­мо не­што за Ср­би­ју – об­ја­шња­ва При­ма­ков и до­да­је да ће пи­та­ње из­бе­глих и прог­на­них ли­ца за РХМ би­ти при­о­ри­тет­но.

Ис­ти­че да ће им у фо­ку­су нај­ви­ше би­ти Ко­со­во, ода­кле Ср­бе ис­ти­ску­ју већ де­це­ни­ја­ма, а пре све­га ен­кла­ве ко­је жи­ве у изо­ла­ци­ји, као и југ Ср­би­је.

– Ни­смо ми про­тив Ал­ба­на­ца, али зна­мо ко­ме је по­моћ ви­ше по­треб­на и, при­зна­је­мо, зна­мо ко нам је дра­жи – не кри­је шеф РХМ.

Угро­же­ним срп­ским сре­ди­на­ма ис­по­ру­чи­ће пре све­га ге­не­ра­то­ре и ди­зел го­ри­во, обез­бе­ди­ће те­рен­ске ме­ди­цин­ске еки­пе ко­је ће пре­во­зи­ти обо­ле­ле и ука­зи­ва­ти нео­п­ход­ну по­моћ на ли­цу ме­ста. За по­че­так ће по­кре­ну­ти не­ко­ли­ко пи­лот про­је­ка­та. Ра­чу­на­ју на по­др­шку Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, а су­срет са па­три­јар­хом је то и по­твр­дио.

– Нео­п­ход­на сред­ства ће­мо обез­бе­ди­ти пре­ко ме­ха­ни­за­ма кор­по­ра­тив­не дру­штве­не од­го­вор­но­сти, што под­ра­зу­ме­ва да све ру­ске фир­ме ко­је по­слу­ју у Ср­би­ји, као што су „Га­зпром” или Ру­ске же­ле­зни­це, део сво­јих сред­ста­ва усме­ре за по­моћ љу­ди­ма – на­во­ди При­ма­ков и ис­ти­че да се не­ће осла­ња­ти на др­жав­ни бу­џет Ру­си­је.

Про­је­кат Ру­ске ху­ма­ни­тар­не ми­си­је је­дан је од по­след­њих ко­ји је бла­го­сло­вио ста­ри Јев­ге­ниј При­ма­ков, „па­три­јарх ру­ске по­ли­ти­ке”, ка­ко га је сво­је­вре­ме­но на­звао Би-Би-Си. При­ма­ков је, ка­же ње­гов унук, до­бро раз­у­мео зна­че­ње „ме­ке мо­ћи”, а по­го­то­во за др­жа­ву по­пут Ру­си­је.

– Де­да је упра­во то пре­по­знао у РХМ. Са­ве­то­вао сам се до­ста са њим, он је пре­по­ру­чио ре­ги­о­не у ко­ји­ма тре­ба стар­то­ва­ти. Ре­као је: „Ве­о­ма је ва­жно ра­ди­ти на Бал­ка­ну, ве­о­ма је ва­жно ра­ди­ти у Ср­би­ји”. По­себ­но у Ср­би­ји. Де­да је ра­дио до по­след­њег да­на жи­во­та и не кри­јем да је ње­гов ути­цај на фор­ми­ра­ње РХМ био огро­ман – ка­же Јев­ге­ниј При­ма­ков мла­ђи.